5 Preporuka kako da olakšate detetu reakciju na frutraciju

Mala deca nemaju dovoljno razvijene kapacitete da se nose sa sopstvenim emocijama i osećanjima, već ih vremenom stiču. To je slučaj i sa osećanjem frustracije. Kod neke dece osećanje frustracije se veoma retko javlja, dok je kod neke dece gotovo sve okidač za nju.

Roditelji čija deca posebno dramatično i učestalo doživljavaju osećanje frustriranosti najčešće ne znaju kako da izađu na kraj sa tim i često i oni uleću zajedno sa detetom u emotivni haos koji frustracija nosi sa sobom. Cilj jeste da roditelj ostane emotivno stabilan kada dete uleće u frustraciju, te da sa njim može adekvatno i konstruktivno da komunicira i da ga polako izvede iz nje. Ukoliko vi kao roditelj osećate da vam je ova tema važna, onda vam ovih pet preporuka može veoma doprineti.

1. Budite svesni da je infantilna frustracija satavni deo razvoja svakog deteta

Istina jeste da se neka deca rode sa višim kapacitetom za toleranciju na frustraciju i ta deca su veoma ,,laka” za podizanje, dok druga rođena sa nižim kapacitetom su nju su veoma,, teška” do te mere da neki roditelji počnu da misle I veruju da su prokleti takvim detetom.

Međutim kakav god da je trenutni stepen tolerancije na frustraciju kod deteta i koliko god da to izgleda strašno i teško, važno je da znamo da se stepen tolerancije na frustraciju može ojačati! Takođe je važno da se roditelj osposobi da detetu može da bude adekvatna podrška u tom procesu, koji stručnjaci nazivaju ,,procesom socijalizacije detetovih emocija”. Na ovaj način roditelj celoživotno osposobljava dete da se što bolje nosi sa izazovnim situacijama, a ujedno ga osposobljava da svesno upravlja sobom.

2. Budite dobar primer sopstvenom detetu kako da se nosi sa frustracijom.

Birajte konstruktivnu akciju, umesto burnu reakciju! Zapamtite, dete će se nositi sa frustracijom u skladu sa tim kako je emotivno percipiralo i preradilo roditeljske načine nošenja se frustracijom. Ukoliko vi kao roditelj, ili staratelj reagujete na frustraciju sa besom, propraćeno bukom, vikom, bacanjem stvari, onda vaše dete može ima dva emotivno- razvojna puta:

– Prvi, izvesniji, je da će vaše dete imati slične mehanizme reagovanja kao i vi,

– Drugi, nastaje kao posledica želje deteta da ne bude kao mama, ili kao tata, te ono nesvesno odlazi u krajnost gde postane preterano socijalizovano i ima prenaglašen stepen samofrustracije. Takvo dete, a kasnije i odrasla osoba se brzo i lako miri sa stvarima i umišljenim ograničenjima i time blokira i sputava izražavanje svoje autentične prirode. Tako detetova autentičnost bude potpuno smanjena, ili skroz ugušena.  Zato je važno da roditeljsko emotivno klatno ostane smireno i kada se dete raspada. Svaka situacija u kojoj roditeljsko emotivno klatno odleti u jednu stranu traži da uspostavi balans, te će posledično, neminovno otići i u drugu, zato je važan balans i smirenost.

Sa druge strane ako se vi kao roditelj, suočavate sa frustracijom na miran i konstruktivan način, postoji velika šansa da će se i dete tako odnositi. Dete uči posmatrajući nas roditelje!  Stoga je veoma važno, da ako roditelj primećuje da mu je samoregulacija slaba, da najpre poradi na jačanju svoje samoregulacije, pa tek onda da napravi dalji korak, a to je korak pomaganja detetu da se samoreguliše. Postoje brojne tehnike i alati, kako za decu, tako i za starije koje mogu pomoći osobi da ostane emotivno stabilna i da ne uleće u reaktivnost čak i onda  kada je sve oko nje uzavrelo.

3. Dajte svom detetu priliku da uči na onovu pokušaja i pogrešaka.

Ne štitite svoje dete od grešaka, jer nećete biti ceo život tu uz njega da biste ga zaštitili u celosti. Zadatak dobrog roditelja nije da štiti svoje dete od problema, niti da mu ih rešava. Dete treba da nauči da se nosi i suočava sa sopstvenim poteškoćama samostalno, naravno ovde pričamo o deci koja su fiziološki gledano zdrava. Kada je dete malo, naravno da roditelj treba da ponudi svoju pomoć, kako stepen frustracije ne bi bio preogroman, ali samo rešenje treba da proistekne iz deteta bez obzira na uzrast.

Ukoliko roditelj stalno rešava probleme svog deteta, napraviće od njega potpuno nesamostalnu osobu koja kasnije u životu neće moći da se snađe. Reagujući adekvatno na stresnu situaciju, dete uči da se snalazi u životu i razvija percepciju da je smelo, hrabro i konstruktivno biće. Na greškama se uči i to treba da bude glavna zvezda vodilja svakog roditelja koji svom detetu želi dobro!

4. Pomozite detetu da izrazi i definiše voje emocije, želje i potrebe jer jedino će tako spoznati sebe.

Decu treba, od malih nogu učiti da su sve emocije ok, pa čak i neprijatne i da svaka od njih nosi neku poruku koja je važna da postanemo snažniji i da budemo istinki mi.  Dete treba da ima slobodu da iskaže kako se oseća, naravno na socioprihvatljiv način, ali i da njegova emocija bude uvažena i vrednovana, a ne ismejana, marginalizovana ili odbačena.

NIKADA NEMOJTE ISMEJAVATI DETETOVE EMOCIJE, VEĆ ISTRAŽITE ŠTA SE IZA NJIH KRIJE

Često, posebno mala deca, imaju emocije koje su odraslima smešne, jer odrasli zaborave da su I oni nekada bili dete. Za decu su njihove emocije zaista važne i ogromne, zato nikada ne marginalizujte detetove emocije posebno straha I ljutnje- plašim se mraka!  Ljut sam i ne volim te više!

 Važan zadatak roditelja jeste da primeti, valorizuje i verbalizuje emociju koja se javila detetu:

• Ok, vidim da si uplašen. Strah je prirodna pojava.  Šta možemo zajedno  da uradimo da vidiš da nema ničega u tom mraku?
• Razumem besan si , svašta bi mi sada rekao zar ne?
• Vičeš na Mariju, jer si ljuta?
• Primećujem da si došla tužna posle škole, šta se dogodilo?

…. Razumem kako se osećaš..

• Uredu je da budeš …ljuta, besna , ogorčena
• I ja bih bila tužna da samna tvom mestu, to je zaista tužno.

Ovo su samo neki od primera kako valorizujemo dečije emocije.  Važno je primetiti ih I postaviti neko otvoreno pitanje detetu kako biste mu dali povoda da o njima dlje priča.

5. Pronađite tehniku za koju smatrate da bi vam trenutno najbolje koristila i primenjujte je jedan duži period i posmatrajte kako deluje.

Gotovo svaki roditelj koji ima dete sa smanjenim stepenom tolerancije na frustraciju u sebi nosi neki neisceljeni deo sebe, neko polje na kome treba lično da poradi da bi ušao u resursno stanje i postao pomoćnik sopstvenom detetu. Ideja da roditelj plati psihologa da dete nauči da se samoreguliše ne pije vodu na duže staze, jer dugo godina dete i roditelji jesu simbioza i međusobno utiču jedni na druge. Stoga je najvažnije da najpre roditelj bude ok da bi dete imalo dobru podlogu da i ono bude ok.

S obzirom da je roditelj taj koji je stariji, prirodno je da će on biti nosilac inicijative da pomogne svom detetu. Odgovoran  i posvećen roditelj neće da čeka da dete poraste, pa da samo potraži pomoć za svoje probleme. Stoga budite hrabri da tražite pomoć nekoga ko će vam lično pomoći da napravite sopstveni balans, da zatim taj balans i mir proširite unutar porodice. Nađite nekoga ko može da vam pomogne da vodi vaše dete kroz proces sazrevanja iskreno i posvećeno.

Ako žeilte da vaše dete nauči da se samoreguliše, najpre iskreno pogledajte stepen samoregulacije unutar svoje porodice.

Bilo da se opredelite da sa nekim radite putem edukacije ili individualno, važno je da na ovoj temi radite, jer ovo jeste jedna od najvažnijih tema podizanja mentalno i emotivno zrelog i stabilnog deteta. Ne čekajte da vaše dete poraste i da tumara po svetu sa nedovoljno razvijenom tolerancijom na frustraciju, jer ćete tada imati već veliko dete- odraslu osobu, koja teško upravlja sobom, koja se teško samomotiviše, koja lako odustaje od svojih želja i ciljeva, koja se povlači / eksplodira i na najmanjoj sitnici.

U želji da svom detetu budete najbolji životni mentor sa ljubavlju i pažnjom tekst pripremili Novak Stanišić- diplomirani pedagog i trener emocionalne pismenosti i Danica Jocić Stojićević- trener za emocije, Relax kids coach i famly coach.