Važnost frustracije na razvoj ličnosti

Frustracija je neizmerno važna za razvoj ličnosti. Ne postoji život bez frustracije.

Tokom odrastanja svako dete se suočava sa manjim ili većim stepenima frustracija. Nema deteta komen nekada nešto nije bilo teško, pitanje je samo koliko je teško, tj. koliki je stepen frustracije dete doživljavalo i koje kapacitete i mehanizme je imalo da se nosi sa određenom ,,teškoćom” u datom trenutku. Kapacitet koje dete razvije za nošenje sa frustracijom omogućava mu da se lako nosi sa teškim i izazovnim situacijama. Ovo je jedan od najznačajnijih resursa koje dete može da stekne u toku procesa odrastanja, a koji će celoživotno uticati na kvalitet njegovog života

Frustraciju možemo definisati kao vrstu emocionalne reakcije na sve one situacije u kojima nije zadovoljena neka detetova želja, ili potreba. Frustracija se kod mlađe dece veoma lako aktivira i to u najbanalnijim situacijama- npr. dete pokušava da dohvati neki predmet i ne uspeva u tome, želi neku igračku, a roditelj mu je ne kupuje itd. U tim situacijama dete ,, uleće “ u neke od sledećih reakcija:

• uznemireno je,
• viče,
• udara, lupa,
• baca,
• plače

I naravno sve je na roditelju. Na roditelju je da pomogne detetu i da ga nauči da adekvatno reaguje na frustraciju i da iz nje izađe kao dobitnik. Što kasnije dete stekne otpornost na stres i što kasnije nauči da se nosi sa izazovnim situacijama, onda je to po njegov neurološki razvoj lošije. Tako možemo doći u tačku da dete, u starijem uzrastu, bilo kakvu frustraciju može da doživi i izrazi veoma ekstremno, što može da dovede do neželjenih problema u socijalnom ponašanju koji se ogledaju u sukobima sa roditeljima, nepoštovanju autoriteta, prkosu, inatu i sl. Problemi u socijalnom ponašanju mogu da dovedu do pojave kriminaliteta, maloletničke delinkvencije… Sve prethodno navedeno može da bude prouzrokovano time što dete nije razvilo toleranciju na frustraciju u ranom detinjstvu.

Podsticanjem tolerancije na frustraciju, odrasli direktno utiču na prevenciju neželjenih oblika ponašanja kod deteta. Ovde mislimo na sve one neželjene oblike ponašanja koji se mogu javiti kao posledica nedovoljne tolerancije na frustraciju.

Najvažniju ulogu u prevenciji ovih oblika ponašanja i u formiranju kapaciteta za nošenje sa frustracijom imaju roditelji i prvi vaspitači deteta. Roditelji bi od prvih dana trebali svesno da rade na ovoj važnoj temi. Koliko smo puta bili svedoci situacija u kojima su sve prepuštali slučaju i ostavljali da se „samo reši“. Te situacije ne samo da se nisu razrešile nego su se još i
pogoršale i po roditelje, a i po samu decu.

Roditelj treba da bude prva osoba koja će svom detetu pomoći da se sa problemom najpre suoči, a zatim i da razvije mehanizme koji ga čuvaju od posledica istog. Danas mnogi roditelji svoju decu, u želji da zaštite, štite i od izvora frustracije i na taj način sputavaju razvoj detetove emocionalne i socio- emocionalne slobode i odgovornosti. Takođe imamo i one roditelje koji ne znaju kako da pomognu detetu jer ni sami nisu razvili mehanizme upravljanja frustracijom.

Cilj je da se roditelji ososobe da mogu adekvatno da se nose sa frustracijom, kako bi dete načilo da se nosi sa istom. Ideja da decu trebamo zaštiti od frustracije ni najmanje ne pogoduje deci na duže staze. Više o adek